Прослава Дана Републике Српске

Сва наша историја почива на ономе што је казивано, или на ономе што је материјално сачувано. Све нам се то некада преносило, како би свијест наша о култури српског народа остала неокрњена, како би сјећања на претке и традицију живјела. У тим свједочанствима треба тражити младицу из које ће нићи неко ново, срећније доба.

На данашњи дан, 9. јануара, празнујемо Дан Републике Српске. Име јој дадосмо јер другачије и није могло. Ови простори су познавали сличне називе – Српска земља, Српска кнежевина, Српска краљевина, Српска Босна, Српска деспотовина. Нама, Србима, тај назив је прирастао срцу. Тај придјев је срастао уз Републику. Мијењали су се облици владавине, али је суштина трајала. Као и данас. Име је знамење, свакако. И тај назив одређује и читаве несразмјерно дуге просторне границе. Можда нисмо небески, али смо риједак земаљски народ по разуђености граница.

Уставни суд Босне и Херцеговине двапут је прогласио празник неуставним – 26. новембра 2015. и 29. марта 2019. године. Република Српска је пресуду одбацила као неутемељену. Tребало је сачувати кров за Србе, који осташе расути по ријетко насељеној територији. То већинско српско становништво пре последњег рата – осуло се, расијало и у земљу засијало. „Гробља су нам млада.“ Толико ријетко рађамо, да се бојимо да се не оствари оно пророчанство о стајању под једном шљивом. Тај страх нас и тјера да, приповиједајући бајку о том преосталом српском роду, не затремо и не угасимо пређу сопственог постојања. А земља, наша добра и једина, нека почне бринути о својим преживјелим ранама, о младима који их и не памте, и о старима који због прошлости тешко могу напријед. Нека нас не проклињу гласови страдалника скорашњих. Јер, именитељ им је свима исти – сем ове државе, другу немају. Надамо се да ће Српска све више бити колијевка, јер земља нам тешко кости више примити може.

Да ће златни храстов вијенац са амблема имати кога чувати.

Остаје нам нада да ће физичке границе наше земље бити константне, али да ће духовне расти. Да ћемо и ми, данашњи, имати коме и гдје причати историју нашу. Да ће пламен бити – вјечан!

Па, ако ивер једног дана и падне, наша је света дужност да зна са које је кладе пала, и стати – живјела!