Четворо дјеце, а држава окреће главу

Прије неколико дана стиже нам порука мајке четворо дјеце, тражећи помоћ, како би разријешила ситуацију у коју је дошла. Обећасмо да ћемо се позабавити случајем, те и вас желимо извијестити о томе.

Недавно је добила обавјештење из локалног вртића да мора платити пун мјесечни износ за боравак једног од својих малишана. Огорчена и збуњена, обратила се Општини, очекујући разумијевање и подршку. Међутим, предсједник Општине кратко је одговорио – вртић је надлежан. Руководство вртића, пак, ћути. Одговорност се пребацује са једног на другог, док породица која је одлучила да остане и гради живот у завичају, трпи посљедице те незаинтересованости.

На наш захтјев, данас је уприличен састанак са директором братуначког вртића, Иваном Томићем, те је обећано да ће горепоменута мајка износ моћи платити ретроактивно.
Колегијум Скупштине општине Братунац ће се одржати у сриједу, 7. маја, и тада ћемо изнијети приједлог за тачку Дневног реда, како бисмо се суштински позабавили вишечланим породицама, те, коначно, почели кроз систем, измјенама правилника, ослобађати плаћања вртића породице са четворо или више дјеце.

У јавном простору често се истиче брига за породице, најављују се подстицаји за наталитет, финансијска помоћ и системска подршка мајкама и очевима који се одлуче за више дјеце. Међутим, када се избори заврше, микрофони угасе, стварност је често другачија – бирократија, игнорисање и прећутна порука: „Сами сте то бирали.“

Забрињавају и званичне бројке. У последњих пет година у Републици Српској обављено је нешто више од 43.000 порођаја, док је забиљежено више од 7.200 абортуса – велики број њих код малољетних дјевојчица. Те бројке не лажу. Демографска слика је све мрачнија, а алармантно стање не изискује само мјере, већ хитну акцију.

Ипак, поставља се једно суштинско питање: чему да се надају родитељи који су се одлучили за бројније потомство? Ако ни општина, ни систем не препознају и не подржавају њихову жртву и допринос друштву, шта онда остаје као подстицај будућим генерацијама? Да ли је потребно још дјеце да би се на крају, ипак, препознало да без породице нема ни нације, ни државе?

Случај из нашег Братунца није само појединачни проблем – симбол је ширег друштвеног слома у коме ријечи имају тежину само до дана избора. А поруке које данас стижу до младих породица звуче јасно – нема вас ко подржати. Само, наставивши овако, неће више имати ни кога.

Надамо се да ће наш приједлог на Колегијуму и скупштинском засједању уродити плодом.